Upravo bi tako naši pređi, Poljičani poštovani, jedni drugima čestitali Badnju večer i Božić, a kako su se pripremali za ovaj najveći i najveseliji blagdan u godini, kako su se družili i proslavljali, pročitajte u nastavku iz pera našeg velikog poljičkog etnografa, prosvjetitelja, dobrotvora, političara i svećenika Frane Ivaniševića rođenoga u Jesenicama 1. siječnja 1863. koji je život i običaje Poljičana zabilježio u svojoj nenadmašnoj etnomonografiji „Poljica – narodni život i običaji“ iz koje prenosimo prigodni ulomak Svetkovine čitavoga kraja (str. 360-367.).
Ovim ulomkom svima vama, poštovani čitatelji, Poljičani, žitelji i prijatelji Poljica, naša udruga Savez za Poljica želi isto – na dobro van došla Badnja večer i porođenje Gospodinovo!
Frane Ivanišević
POLJICA: DOMAĆI OBIČAJI
Svetkovine čitavoga kraja
Božić. Svi sveci i blagdani priko godine na stranu, a Božiću čast i slava najveća! Božić je najveseliji dan u godini, veselje u crkvi, veselje u kući, na kominu, na stolu, u dvoru, Božiću se veseli malo i veliko, kako narod kaže „i tica u gori i riba u vodi i travka u polju”, svak. U crkvi je veliko veselje, slavi se porođenje Gospodinovo, a u kući veselje, jer velika gozba, jist, pit ne manjka u nijednoj kući. Priko cile godine Božić se uvik spominje u govorenju. Kaže se: „Svega je bilo, brate, ka’ na Božić”. ‘Oće li se po’valit kogod, da se dobro ‘rani, reku: „Boje se ‘rani u petak nego drugi na Božić”, ili: „Šta mi je gore neg na Božić, to sve patin”. Kad je što slabo, reče se: „Sve je bija pir i Božić kako je sad“. Žive li ko u nevoji i siromaštvu, reče mu se: „Gladno i nevoljno, nije se ni na Božić omrsija ili ostrvnija”, ili ako je ko upa’ u veliki dug a provodi šalu, reče mu se: „Jadno mu veselje; ko je dužan, i na Božić je tužan”. Da je ko u svitu, brodon po moru ili trgovinon ili kojin drugin poslon, gleda svak da se nađe doma na Božić. Reče se skitalici: „Ne ima ti njemu traga, nije ga ni na Božić doma”. 0 skladnoj ili neskladnoj braći kaže se: „Skladna braća i u petak mesa, a neskladna ni na Božić”. Ako ti je koji nered u kući, ili si s kin u zavadi, valja se gledat do Božića pomirit. Smutljivcu se reče: „Baš nije mu suđeno da žive u miru, kad se ni na Božić nije smirija”. Naljuti li žena muža na Božić, reče joj: „Nemoj me činit ljutit i Boga vriđat na ovi veliki dan, Božić je”.
Ko će veselo dočekat Božić, valja da se na vrime spremi. Još na Si svete počimlje se svetkovat Božić; to je kažu, prvi Božić (u Docu kažu, to je prvo čelo Božića, a niki drugi: prva noga Božića). Kad miti Sv. Kliment, pripravljaju se drva i badnjaci, a ko ne ima vina i rakije kod kuće, iđe u druga sela, da nađe. Kućni je starešina davno zabiližija u toru, šta će za zaoblicu, čin okoti ono janje, odluči se od drugi’ ovaca, ‘rani bolje i tovi za pečivo. Po tomu i zovu ga pečilo ili boško (za Božić određen). Valja da je debelo, pa čoban daje onoj živini kruva i nosi iz doma sobon svaki dan žita i soli, da ga bolje napita. Prije Božića tuku se prašci, nadiju divenice i kobasice, kolju se ovce i druge živine, ka’ koze, bravi, ovni, a ko je moguć, ubije i goveče. I stopanjican pune ruke posla, tri, četiri dana prid Božić misi se kruv i peče u peći. Svak valja da ima za Božić pećnoga kruva, koji se peče na više načini; zovu se kolači, turte. Za dicu mušku načinu lukove, a za divojčice guske. Ta guska umisi se od tista, učinu se sise, napravi vinac, pregljača i drugi niki nakit, koji odgovara divojci, pa se ta guska dariva od jedne prijateljice do druge. Sv. Toma početak je Božića, počimlju se bit prašci, zato dica pivaju:
Sv. Toma, ubij prašca doma,
Ne skitaj se po selu —
Udrit će te baton po čelu.
O sv. Tomi svit se ispovidi i pričesti u crkvi, za dočekat ovi veliki dan Božića, valja se najpri pomirit s Bogon.
Badnji dan eto pristupija, svak je u vrtnji, neka je sve u redu za večeras i sutra. U sridnjin i donjin Poljicin puno je toga dana naroda u gradu u Splitu i Omišu, da se kupi još koja stvarčica, šta manjka u kući. Na Badnji dan posti se i to suvi post, da je moguće ni kapi vode u usta. Stopanjica se briga za večeru: tribi zelje za zeljanik ili soparnik, čisti sočivo, potucije i rastapa bakalar, križa kunpire i kapulu, ako je prigoda uz more i pogodito vrime te je ribe, strže se i pere riba, stavlja u tećicu (lončić), da se skuva na bruet. Mlađe curice misu tisto za ušćipke ili pršurate, brez nji’ slabo bi proša’ Badnji dan; šta se ‘oće, ‘oće, nije ti druge, štedi i davi se cilu godinu, ali ovi dan valja da je svega toga u kući. Muškići cipaju drva u dvoru, neka se svi’ ovi’ dana nije potriba mučit, dok sveci ne mite. Prid kućon tri su velika suka ili panja, šta će se noćas naložit, — to su badnjaci. I dica imaju posla, valja svu kuću iznutra nakitit i nazadivat grančica kadulje, tako isto i meso i slaninu, šta se suši iznad ognja, pa još triba donit u kuću slame, razastrit je, neka se zna, da je doša’ Božić. Po toj slami dica skaču i valjaju se svi’ ovi’ božićni’ dana, a stopro na Mladince nosi se gobin (slama) vanka. U zapad sunca po nikin selin čini se u crkvi blagoslov od kića, to je rukovet javora, rute, bršćana, rujevine a maslinovine zanajviše, svak nosi pod pazu’, u šudaru soli a u vrču vode, sve to svećenik blagosovi i u svaki vrč zamoči ruku, učini križ i uspe do dva zrna soli. To se zadije u kolače na stol. Kad zazvoni Zdrava Marija i mrak se počme ‘vatat, svak je u kući, eto gospodara kućnog starešine, skida kapu, izlazi vanka u dvor, uzme jedan badnjak, nosi ga prid sobon i kaže: ,,Valjen Isus i Marija, na dobro van došla badnja večer i porođenje Gospodinovo!” — Nabraja pozatin i druge blagdane, Stipan dan, Ivan dan, Mlado lito, Vodokršće i sve lito i godišće, a kućna mu čeljad odgovara: ,,I van!” I tako sva tri badnjaka, koja pristavi ognju na kominu. Pozatizin oškropi kršćenon vodon najpri badnjake, pa družinu, blago malo i veliko, čele, kuće, postelje, konobu, pojate. Kada pristavija i uredija badnjake na kominu, namišća velike kolače na stol. Obišno su tri kolača i zovu se nastojna, stoju jedan povr’ drugoga, a u sridu se stavi gobin (kiće). Uz kolače postavi se na stol varićak šenice, a u šenicu zadije svića. U nikin selin namistu nastojne kolače na varićak, ne meću gobina od kića, nego samo sviću ili trs kupusa uz dva struka maslinovine i ružmarina. U Gatin ne ima u običaju ni varićaka ni žita, nego samo tri kolača, trojica (tri sviće) i sir križevnjak, koji se na križe usirija, pa se sve to prikriži blagoslovljenon maslinon. U Dubravi opet je evo ništo malo drukčiji adet: stavu se na sto tri kolača i okrenu se tri puta na oposum, naspe se varićak šenice i u nj stavu tri glavice luka i jedan sir, koji valja da je blagoslovljen na Uskrs. Kućni starešina nosi varićak, iđe najpri badnjacin i gobinu (slama po kući), maši se rukon šenice iz varićaka i govori: „Obilato, gobinato!” pa je anda sije po kući i nadostavlja govorenje: „Rodila plodila po drvetu i kamenu.” Moli zatin Boga, a drži tri sviće užežene u rukan. To u Dubravi čini kućni starešina, a kada dovrši molitvu i utrne sviće, svi ukućani i muško i žensko pristupaju k njemu, ljubu se u obraze govoreć: „Sada i do godine, do sto lita i godina bili zdravi i ljubili se na ovi dan.” — U gornjin Poljicin kad se pristane molit Boga uvečer, gospodar namisti tri kolača nastojna jedan na drugi, a na nje u zdilici usuto žito, u koje se zadiju od voska tri sviće sastavljene doli jednako a gori razmaknute, neka mogu gorit, a da jedna drugu ne tiče. Kad se počme večeravat, užegu se one tri sviće, i to najpri jedna, pak onon jednon dvi druge i tako goru, doklen se večera, a anda se trnu s kruvon umočenin u cilo vino, kapi se u sviće i tako se ugasnu. Oni kruv se drži uz sviće, svaki put kad se jide, užgu se sviće a s onin kruvon trnu.
Posli večere mončad iđe od konšije do konšije, kada bane na vrata, pozdravi: „Na dobro van došla Badnja večer!” a domaći odgovaraju: „I tebi tako”, ili ako ji’ je više: „I van isto tako!” Ne da se te večeri ni dići otić spavat, trljaju se i skaču po gobinu do kasne dobe noći, pa tu i zaspu. Popivaju ovu pismicu:
Eto Božić bata
Na svačija vrata,
Otvorte mu vrata,
Nek po kući bata;
Prostrite mu slame vriću,
Nek ostavi dobru sriću.
Kada bude treći dan,
Istrajte ga metlon van.
Noć je odmakla, badnjaci počeli se trnit, san naklopija na oči, valja poć čason trenut a poza ponoći na noge, misa je prva pri zore. Prvi se pivci čuju, maškule zagrmile kraj župske crkve, prva zvona slavu na misu. Svit se budi, diže iz posteje, oprema se u crkvu. Gospodar donese smokava, vina i rakije, gucnu kapac. Kad je mračna noć, zasvitle glavnje (komad raspaljene bilje) po ulican, a po konšilucin male puške cik! cak! odjekuju na sve strane. Nu ti, nu ti žamora isprid crkve! Noć ujida poledicon ka’ usrid mrzle zime, a svak veseja ka’ da je o Jurjevdanu. — „Na dobro ti došlo porođenje Gospodinovo!” jedan drugoga ‘vata za ruke, grli, ljubi i pozdravlja. — „I tebi, brate, i svin tvojin u kući!” odgovara drugi. Cik! cak! geparice cakaju, mladost se razgovorila, dala u šalu i popivanje, jedan drugomu napunja lulu, kad eto prispije i misa, treći je zvonija i pristup će sad. Božić je velik dan, sva se crkva sjaje u plamenu od svića ka’ sjajna danica na nebu. Baš nije ostalo nijedne sviće po malin i veliki otarin, a da je remeta nije užga’. Vanka mrak, da ne vidiš prsta prid očiman, a unutra svitlost ka’ da je svital dan. I na popu roba najliplja šta je u crkvi, remete su očešljani, obrijeni, a i pivači iza otara danas bolje otresaju glason, dobro nakvasili grlo rakijon, a nadaju se opet dobru ručku. U mlogim selin gori na Božić svak svoju sviću, sve plamsa u crkvi, jedna lipota ka’ u raju. Iza pištule kad pop započme božićnu pismu ,,U se vrime godišća”, propiva sva crkva, staro, mlado, muško, žensko prati od veselja pivače i rastapa se od milinja:
Slava Bogu višnjemu,
Gospodinu našemu,
I čoviku smirnomu,
Sveton Divon Marijon.
Na Božić valja da pop izvede malo na duglje prediku (propovijed), a na svršetku nazdravi sviman: „Na dobro van došlo porođenje Gospodinovo”, a vas puk odgovara u jedan glas: ,,I van!” Iza mise rođaci, prijatelji, znanci dočikaju se isprid crkve, čestitaju, nazdravljaju, ljubu se i darivaju i pitaju se za zdravlje. U rasvanuće je druga misa, a u ručno doba treća.
Iza druge je mise odma’ ručak. Kad su svi išli u crkvu, osta’ je domaćin doma, da nadije na ražanj zaoblicu i pristavi ognju, neka je gotova do ručka. Zaoblica je mali praščić, gudica, bravčić ili kozle dobro uzgojno, stavi se peć poza ponoći, kad se svit uputi u crkvu, zadije se u nju ružmarina, neka bolje miriše, peče se i vrti, da je gotovo za ručno doba, kad sunce poskoči. U primorju ostavu zaoblicu, obišno je gudica, za obid na podne, a za ručak okolo osme ure izidu pečicu kuvanog mesa ili urižanj mlade slanine, pa se slako napiju. U boljin kućan ne će ništa ručat kuvanoga, nego piju rakiju, kavu, rožulin, jidu mandulata, smokava, a kad svrši treća misa, ne čekaju podneva, nego odma’ oko desete ure ručaju i obidvaju. Na stolu je svake milosti božje jist, pit do grla, pa usupat malo i prošeka. Pri jića kućni štarešina pomoli se Bogu, užge glavnju, iđe na stol, ‘di su kolači i sviće, užiga i govori: „Užigan ovu sviću na poštenje Gospodina Boga i slavnoga svetoga porođenja Gospodinova, da bude za žive, za mrtve i za uboge.” Svaki put šta to izreče, utrne i to za dva puta, pa treću užeže. Kad svrši obid, trne se svića cilin vinon, kane kap iz drška od žlice ili kruvon ili strukon od javora, valja da kapnu tri kaplje, a tako za obid i večeru za tri dana. Poza ručkon i obidon izađe se na ulice po selu, ili pojde se u rodbinu vidit strice, ujce, zete i nazvat jin Božić. Neka ti je najveća rodbina i najveći prijatelj, na Božić se ne iđe u drugoga na obid, Božić je za svakoga doma. I čobanče je dojedno kod kuće. Ko ima pismar, zapiva iz njega, drugi se maši gusala, kad je ružno vrime, da se ne more vanka. Je li lipi dan, mladi dočepaju se puške pa pucaju u nišan, niki se ubacuju kamenjen, a niki skaču na ledini, ko će koga priskočit. Malo postariji zapalu lulu, zamotaju se u kaput, izađu na ulicu, da se malo prosunčaju, razgovaraju se i gataju o vrimenu i litini. — „Ala lipa dana, ka’ da smo ga u Boga isprosili”, jedan će — „Bog da’ ka’ za svoj dan”, pri’vatit će drugi. — „Gleda’ san jutros po otarin, puno su sviće suzile, nije mi ža’ bilo ono vidit, kažu, da će bit dobra litina, kad sviće puno suzu na Božić.” — „Ali nije mi draga ona tišina u zoru”, pri’vati drugi, „kazivali su stari ljudi, da je uvik bolja litina, kada na Božić puše vitar”. Treći će: „Ljudi moji, ne znan, šta će bit, ali nan je ove godine doša’ Božić u mraku, a stara je besida: kad je Božić u mraku, teško ti ga i malon mravku”. — „Sve šta Bog ‘tide, Bog, Bog’, opet će oni prvi. — „Dobra ti je!” svi će u jedan glas. — Dica mala u’vatila se za ruke, uščantrala se i uskoprcala po guvnu popivajuć:
U našega Božića
Tri srebrena nožića;
Jedan riže pećicu,
Drugi vrti bačvicu,
Treći riže pogačicu.
Božić kratak dan, sunce brzo umakne, svak odmiče kući na večeru. Ne triba ništa kuvat, priteklo od podneva pečenoga, kuvanoga, malo se popije, Bog se moli, užgu sviće na trojici i blaguje. Za večeron svake šale i inglende, ali ne mili stat na nogu, jer se malo spavalo prošle noći, pa svak iđe na vrime ligat.
Po Božiću je Stipanjdan; ujutru pije se rakije ka’ i jučer; kad dođe doba, čeljad ruča, svića se gori za mrtve, ali se u nju ne ulije više ulja nego šta izgori u jedan put. Pozdravljaju se prijatelji i tog dana: „Na dobro van doša’ Stipanjdan”, u crkvi se piva božićna pisma: ,,U se vrime godišća”, a na svršetku mise pop nazivlje puku Stipanjdan. U gornjin Poljicin poza ručkon iđu mesari kupit župniku po selu običajno meso, škropu blagosovljenon vodon kuću i čeljad, a kad stupu na vrata, nazovu Stipanjdan. U donjin Poljicin na Stipanjdan počmu ubijat prašce, kako vidu, da vlada vrime, je li u buru ili u jugo.
Ivanjdan zove se „mrdav dan”, nije više veselja ni spreme ka’ na Božić, pije se rakija, iđe se u crkvu na podne, ruča se ponajviše od onoga, šta je ostalo od Božića, a za užinu i večeru spremi se štagod, ali sve natanko, izmiče Božić, nije više njegov dan. Zato se čuje ova popivka o Božiću:
O Božiću, mili brate,
Dobro li mi biše na te,
I dva dneva još po za te,
I sve danke oko tebe;
Al ni, brate, ka’ na tebe
Ni po podne ka’ do podne.
Mladinci su treći blagdan po Božiću; svetkuje se ka’ i jučer, ali ne ima velike spreme u kući. To je zadnji božični dan, iznosi se slama iz kuće i govori se, da je pobiga’ Božić. Mala dica rano se ustaju oni dan iz postelje, jer će ji’ mater ošinit šibon maslinovon, i to se kaže: „mladinčati”. Kažu, da će dica bit zdrava, kad se na Mlađince mladinčaju. Običaj je u nikin selin, da i muž mladinča mladu ženu stopro dovedenu u kuću. Na Mladince skuplja se lug, šta se je učinija božićni’ dana, pa ga saspu u kakav lončić, posipju š njin janjce, kad navalu na nje ušenke, a tako i rasade, kad pane buvač na nje. Jedan badnjak ‘rani se za Mlado lito, a oni se drugi pustu da izgoru, pa tu večer zapreće se vatra, koja bi se svi’ božica ostavila onako, bilo je ne bilo ujutru.
Na Staru godinu svak iđe u crkvu, da za’vali Bogu, šta je dočeka’ svršetak te godine. Ujutru je misa a uvečer blagosov i precesijun okolo crkve. I onu večer valja se gostit dobro na čast Stare godine i u sriću i počelo Nove godine, koja sutra osviće. Ako se ko slabo ponaša’ u kući ili je počinija koje rđavo dilo, reče mu se: pristani više, neka ti je to zadnja sa staron godinon, koja se više ne vraća, neka i tvoja zloća ne vrati se nikad više.
Mlado lito zovu niki i „mali Božić”. Neton osvane dan, prijatelj prijatelju nazivlje: „Na dobro ti došlo počelo nove godine!” — Odgovara drugi: „I tebi tako i svin tvojin na domu zdravo i veselo!” Odma’ ujutru sprema se dobar ručak i užigaju se na stolu tri sviće. Velik je dan početak nove godine, valja se poštovat, dobro najist i napit, ali ne pripit, jer kažu, ko se opije na prvi dan nove godine, bit će pijan svu godinu. Na misu u crkvu iđe svak tog dana, pop daje puku blagosov s otara, valja ga primit, ko će dobra sebi. U blagosovu valja nabrojit svaku ruku, težaka, ribara, mornara, trgovca, starce, dicu malu, udovice, bolesnike, vojnike, putnike, valja blagosovit ovce i životinje, vino, ulje, šenicu i svaku ‘ranu u polju, da Bog očuva od suše, krupe i svake nesriće, pa blagosovi velikin križen. U nikin selin župnik s otara dili za novu godinu darove, a prije toga pita prošćenje u puka, ako je šta zanemarija u prošloj staroj godini, a na te beside glavar mu odgovori u ime svega puka i pita od njega oprošćenje. Oni badnjak, šta je ostavljen za novu godinu, priloži se i gori, doklen ga nestane. Užina i večera malo su različitiji od Božića, ma malo manje, ali isto dobro, mlado je lito; ko se oni dan najide, pripovidaju, da će bit sit preko cile godine. Ne valja beštimat, karat se ni zločest bit na mlado lito, jer ko zlo započme, ne će ga se zlo ostavit do svršetka one godine. Žito, u čen su stale sviće, nike žene daju kokošan, da jin ne iđu nit jaja’ na tuđe gnjizdo. Od onoga kruva, čin su se trnile sviće, svak ‘oće da odgrizne makar mrvu, jer kažu, da je sritno. U mlogin kućan ostavu makar jedan nastojni kolač za Vođokršće, jer zovu, da je ti dan rišćanski Božić. — Uvečer na mlado lito ide mlađarija kolendat.
Sveta tri kralja ili Vodokršće (niki izgovaraju: Dovokršće) veliki je blagdan ka’ i na Božić, baš tin danon završuju se božićni blagdani. U post Vodokršća blagosivlje se voda, štiju se prid crkvin dugi lecijuni (štenja) i zaklinjanja. Voda se nosi u maštelin (vidro), u svako valja da pop stavi malo blagoslovljene soli, prikriži i jopet mali križić pusti u vodu. Voda, koja se blagosivlje taj dan, puno je sritna, nosi se po polju, škropu loze, vinogradi, sijanice, oškropi se blago u stajan, kude, konobe, dvori, da milost božja očuva od svake ‘udobe i nenadnje. Pop nazove s otara: „Na dobro van došla Sv. tri kralja!” a prijateji za šalu jedan drugomu: „Na dobro ti doša’ Božić, ti si od drugog zakona, ti se krstiš su tri prsta, ti si rišćanin!” Na Vodokršće pop blagosivlje kuće; šta ne more doprit ti dan, ostavi za dojduću nedilju, a ukućani darivaju kobasica, kolača, jabuka, naranača.
Priredio: Ante Mekinić, prosinac 2020.